Dan planete Zemlje – 22. april

Kada bismo mogli putovati brzinom svetlosti  sigurno bismo stigli na kraj svemira. Ali sada je to još uvek samo naučna fantastika. Zato ostajemo to što jesmi i gde jesmo, Zemljani sa planete Zemlje.

Na periferiji galaksije Mlečni put nalazi se 8 planeta i Pluton, planetoid izgrađen od leda, koje kruže oko zvezde Sunce. Tako obrazuju jedinstven Sunčev sistem.

Слика

Zemlja je treća planeta od Sunca. Stari narod Indusa, nekada je verovao da je Zemlja ploča na leđima slonova, koje nosi kornjača po nebeskom svodu.

Danas znamo da je Zemlja loptastog oblika sa blago spljoštenim polovima.

Majka Gea, kako su govorili stari Grci, ima negde oko 4,5 milijardi godina starosti. Možete li zamisliti taj broj svećica na rođendanskoj torti naše Planete?!

Planeta Zemlja kruži oko svoje ose (kao čigra) u vremenu od 24 sata, što uzrokuje smenu dana i noći, a obrće se oko Sunca za 365 dana ili period od jedne godine. Kruženje Zemlje oko Sunca dovodi do smene godišnjih doba u toku godine. Najveći obim planete je na ekvatoru i iznosi 40 075 km. Verni pratilac planete Zemljeje njen satelit Mesec. 

Najveću površinu planete pokriva voda, raspoređena u tri, odnosno četiri okeana. Okani su Atlanski, Tihi (Pacifik), Indijski i Severni ledeni. Ostale vodene površine su mnogobrojna mora, kopnene i podzemne vode.

Najveća dubina iznosi 10 911 metаra i  nalazi se u Marijanskom rovu, u Pacifiku, blizu japanskih ostrva. Kopno predstavljaju pet kontinenata Evropa, Azija, Afrika, Australija Amerika (Severna i Južna). Na polovima se nalaze ogromne površine od snega i leda. To su na severnu Artik, a na jugu Antartik. Najviše planine su Himalaji sa visinom vrha Mont Everest od 8 848 metara.

Jezgro Zemlje je tečna, užarena masa sa temperaturom od 2000○С. U prirodi se često javlaju vulkanske erupcije, pri čemu se magma, nastala od istopljenih stena izbacuje na površinu zemlje. Tо je јеdinstvena pojava u prirodi, a izbačena magma se pretvara u lavu, koja se hladeći formira nove slojeve kopna. Ne tako retki su i zemljotresi. U davnoj prošlosti su omogućili obrazovanje današnjeg rasporeda kontinenata, jer pokreti zemljotresa su podeli nekada jedinstveno kopno.

Na Zemlji se uočavaju različiti predeli, od pustinja preko savana, moćnih planina, živopisnih koralnih grebenova, do bučnih tropskih šuma, mračnih okeanskih dubina i prostora večne beline glečera. Najpoznatija pustinja je Sahara, na severu Afrike.

Najduža reka je Nil od 6 741 km dužine, а prati ga Аmazon sa nekih 300 km kraći.

I za kraj, Zemlja je  jedino poznato mesto u svemiru na kojem postoji život. Tаj život se začeo pre oko 3 milijarde godina i razvijao do današnjih oblika meduza, korala ,školjki,  riba, vodozemaca, paprati, četinara, magnlija i lokvanja, gmizavaca, ptica, sisara… I naravno čoveka.

Земља из свемира

Objavljeno pod Ekologija, Uncategorized | Označeno sa , , , , , , , ,

Ujela me biljka!

img131

Rosulja (Drosera rotundifolia L.)
Fotografisano na Jabučkom ravništu, Stara planina, jun 2008.

Insektivorne (bubojedne) biljke su rasprostranjene na južnoj hemisferi, a u Evroaziji nalaze se samo tri vrste od kojih je i rosuljaDrosera rotundifolia L.

Njeno stablo je uspravno, zeljasto i crvenkasto, do 10 cm visoko. Koren je tanak i končast. Listovi su u obliku lopatice, a obodi gornje strane lista su prekriveni žlezdanim dlakama. Luče lepljivi i mirišljavi sok, koji privlači insekte. Kada sitni insekt, mrav na primer, stane na list, lisna ploča se savija uzdužno, preklopi i zarobi insekta. Biljka ga vari, izvlačeći potrebnu hranu iz njega. Kada se „najede“ list se otvori i vetar oduva praznu ljušturicu insekta. Rosulja se hrani bubicama, jer staništa na kojima živi su siromašna mineralnim materijama.

Sok se uočava kao sitne kapljice i odatle naziv rosulja, od grčke reči droseros – orošen, rosan.

Rosulja raste na tresavama belih mahovina. Pored Stare planine, na prostoru Jabučkog ravništa, živi u predelu Vlasine i Vlasinskog jezera. Njeno prisustvo obogaćuje biodiverzitet Srbije.

Pripada grupi ugroženih biljka Srbije i pod zaštitom je I stepenaZabranjeno je brаti i  sкupljati ovu biljku! Takođe su zaštićena i staništa na kojim raste, a aktivnost čoveka je tu prlično ograničena i kontrolisana.

Objavljeno pod Botanika, Uncategorized | Označeno sa , , , , , , , , ,

Biodiverzitet ili propast

 

strižibuba

strižibuba

Na svetu je dosada opisano oko 1,5 do 1,8 miliona različitih biljaka i životinja, gljiva, mikroorganizama, a grube procene su da postoji negde od 3 do 10 miliona različitih vrsta koje naučnici, prirodnjaci i ne stižu da sve otkriju i zabeleže.

Biodiverzitet ili biološka raznovrsnost omogućava pojavu različitih vrsta biljaka, životinja, gljiva, uključujući i mikroorganizme       (i bakterije su važne!) u prirodi. Raznovrsnost živog sveta i vrsta na Zemlji je ogromna, od tropskih šuma do polarnih predela, od močvarnih plićaka do okeanskih dubina, sve vrvi od života.

Postoje tri kategorije biodiverziteta:

1. biodiverzitet gena,

2. biodiverzitet vrsta (specijski) i

3. biodiverzitet ekosistema.

Sva tri su vrlo važna i međusobno se prepliću. Gubitak genskog bogatstva dovodi do nestanka vrste, a kasnije posledice se odražavaju na postojanje ekosistema u kome se sustiču kroz međusobno delovanje živa i neživa priroda.

Svedoci smo, možda sad i najviše, jer je ljudsko društvo u jedom tehnološkom i industrijskom razvitku, zaletu i zanosu, da mnoge vrste biljaka, gljiva i životinja nestaju zauvek sa spiska nekada prisutnih bića naše Planete, i to sve zbog nemarnog ponašanja čoveka prema prirodi.

Vrsta čim postoji, može i da nestane zbog delovanja različitih faktora spoljne sredine (ledeno doba, pomeranje kontinenata, izolacija, nedostatak hrane…), u takozvanom masovnom i globalnom izumiranju, ali i tada postoji šansa, u nekom trenutku, da se vrsta prilagodi novim uslovima i nastavi svoje postojanje u jednom izmenjenom obliku.

Aktivnost čoveka na prirodu je toliko nagla i agresivna da pojedine vrste i ne stignu da obnove populaciju i da se adaptiraju, već jednostavno iščeznu, budu istrebljene kao da nikada nisu ni postojale, ostavljajući iza sebe nešto od skeleta, preparirane ostatke, osušene poslednje herbarijumske primerke, blede fotografije, nesigurne priče avanturista o novootkrivenom tragu na „tom i tom ostrvu“ i tako se završi priča od nekih pedeset miliona godina evolucije, nasuprot sto godina izlovljavanja, pedeset godina uništavanja staništa i dvadest i pet godina stalnog zagađenja.

Svetski fond za zaštitu prirode (WWF – World Wide Fund for Nature) upozorava na ugroženost i brzi nestanak pojedinih vrsta životinja i biljaka. Čak i logo WWF, panda, ukazuje na nephodnost očuvanja jedne izuzetno osetljive vrste.

Svojim nerazumnim postupcima, najčešće u cilju dobre zarade i zadovoljenja sopstvenih potreba, čovek je zauvek istrebio sledeće vrste:

  1. čuvena dodo ptica nekada naseljavala Mauricijus. Sad je nalazimo u knjizi „Alisa u zemlji čuda“, Luisa Kerola. Krila su joj bila zakržljala i tako je bila nesposobna da leti. Izlovili su je portugalski moreplovci u 17. veku.
  2. golub selac iz Severne Amerike. Nekada ogromna jata od nekoliko miliona jedinki ovih ptica potpuno su istrebljena lovom još 1900. godine, a poslednji primerak je uginuo u zatočeništvu 1914.
  3. torbarski tigar ili vuk istrebljen sa Tasmnanije, početkom 20. veka
  4. Stelerova morska krava – 1741. godine je otkrivena ova vrsta životinje, a 1768. potpuno izlovljena.

Raznolikost je dobra, pokazuje da nismo sami i umanjuje sebičnost i razvija prihvatanje drugog zbog toga što je jeste. Čovek, kao poslednje dete prirode, i odavno odvojen od nje ima zaduženje da sačuva tu raznolikost.

Spisku nestalih vrsta možda nije kraja, zbog zagađenja i uništavanje prirodnih staništa (seča šuma, isušivanje močvara), stalno prisutnog zagađenja i nekontrolisanog lova i ribolova. Nabrajanje bi moglo da se nastavi, jer su na ivici opstanka tigrovi, polarni medvedi, već spomenuta panda, zatim rečni delfin, tuna, monarh leptir, Magelanovi pingvini, snežni leopard, planinske gorile, javanski nosorog, krajnje ugroženi su orangutani, afrički i azijski slonovi, morske kornjače, korali, velika bela ajkula…

Da li će nam budućnost biti bez njih? Šta činiti? Menjati svest ljudi, promeniti navike lošeg potrošačkog ponašanja, ponašati se u skladu sa održivim opstankom, smanjati zagađenje… Od sebičnog postati saosećajna čovek… Sat otkucava…Vreme je…

sat

 

Objavljeno pod Ekologija, Uncategorized | Označeno sa , , , ,

Nešto o Karlu fon L.

Kada je Teofrast u trećem veku pre nove ere opisao oko 480 biljaka tada poznatog antičkog sveta, smatralo se da je to sve što od biljaka postoji i da se dalje od toga ne može. U vreme vekih mislioca, Aristotelov prijatelj i učenik je uradio veliku stvar, postavio je osnove sistematike i klasifikacije biljaka. Otac botanike je biljno carstvo podelio u 4 velike klase drveća, žbunova, polužbunova i t
rava (zeljaste biljke), a kao kriterijume za klasifikaciju biljaka pozivao se na mesto na kome žive biljke, dužinu njihovog života (jednogodišnje ili višegodišnje) ili izgled njihovih vegetativnih organa (korena i stabla). Teofrast je svoj rad ovekovečio i u delima Istorija biljaka (Peri phyton historia) od 9 knjiga. Diskorides je već u prvom veku naše ere opisao 600 biljaka, kroz njihovu lekovitost i upotrebljivost za ljude.

Sve do 18. veka i vrhunca u prosvetiteljskoj Evropi, različiti naučnici su različito i opisivali biljke, uzimajući u obzir i različite parametre, što je dovodilo do grešaka u sistematizaciji i pojedine biljke su se našle u potpuno pogrešnim grupama.

I tada na botaničku scenu stupa Kalr fon Line. I dok se studenti biologije i ekologije ljute i negoduju kada uče sistematiku biljaka, ne videći u tome nikakvu koriste od bubanja latinskih imena (Veronica officinalis L., Ficaria verna, Anemona nemorosa L. i tako dalje), šteta, neko prođe kroz studije, ali studije ne prođu kroz njega, Line veliki naučnik i doktor je shvatio da proizvoljnost u klasifikovanju biljaka mora da se zameni esencijalnim, naučnim i sistematičnim i nepromenljivim… a to je cvet! Mnogi naučnici pre Linea i nisu koristili cvet kao važan parametar za opis i videli njegovu ulogu u podeli biljaka i njihovom svrstavnju u određene grupe.

 

Karl fon Line je živo 71. godinu (1707-1778), Šveđanin, Evropljanin, čovek sveta, zbog čijeg doprinosa u nauci razumemo da maslačak (Taraxacum officinale) predstavlja istu biljku i u Japanu ili u Španiji i da se međusobno razumemo. Svoj rad Line je predstavio u knjigama Systema Nature (1735), Genera Plantarum (1737) Карл ЛинеSpecies Plantarum (1753). U njima je prikazao sistem klasifikacije biljaka, opise rodova i postavio priručnik za klasifikaciju biljaka. Line se pozvao na polni proces biljaka i kao kriterijum za opis, (i pored korena, stabla i lista – vegetativnih organa biljka i staništa, ne umanjujući njihovu značajnost) uzimao izgled cveta, broj i položaj prašnika i tučka i nastanak ploda, ono što je nepromenljivo i na čiji izgled ne utiču spoljašnji faktori. I tako je svrstao, u tom trenutku i to prilično tačno, nekih 6000 različitih vrsta, u 1000 radova. Uporedite broj biljaka iz doba Teofrasta, sa poslom koji je tada uradio Line. Naravno, ne treba sporiti značaj i rad ostalih botaničara, biologa, medicinara i prirodnjaka (Andrea Čezalpina, Džona Reja, Roberta Huka …) prethodnih godina i vekova, ali samo je trebalo da se pojavi jedan Karl fon Line.

Karl Line je tvorac binomne nomenklature, što dovodi do jedinstvenosti u imenovanju biljaka i kategorizacije biljaka u klaseredoverodove i vrste.

Line je posmatrao, pratio, uočavao, beležio, zapisivao, dešavanja u prirodi, želeo je da opiše sav živi svet sa svim svojim osobinama, rasta, razvića, osećanja i razmnožavanja. Bio je botaničar, prirodnjak i lekar, radoznao čovek, putnik, osoba koja traga, nemirnog duha, onaj koji je odvojio nauku od kvazinauke. Radio je kao profesor botanike i medicine na Univerzitetu u Upsali (Švedska), osnivač je Prirodnjačkog muzeja u Upsali i prvi predsednik Švedske akademije nauka.

Objavljeno pod Botanika, Uncategorized | Označeno sa , , , , , , , , , , , , ,